Ro­man ,,Rat­na sre­ća” na­šeg ve­li­kog pi­sca i aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća usko­ro će mo­ći da se ku­pi na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re, sa­mo uz dnev­ne no­vi­ne ,,Dan” po ci­je­ni od 4.99 eura. Ovom knji­gom na­sta­vlja se edi­ci­ja ,,Obod­skog slo­va” ko­jom se na ne­kin na­čin is­pra­vlja ne­prav­da pre­ma li­ku i dje­lu ovo­ga ve­li­ka­na pi­sa­ne ri­je­či, a ujed­no i pod­sje­ća­nje na zvje­zda­ne tre­nut­ke cr­no­gor­ske isto­ri­je i tra­di­ci­je.
,,Da ja te­bi ne­što ka­žem!... Ne­ko­me je sva­ki rat svr­šen pri­je no je i po­čeo, ali za me­ne i mo­je dru­štvo ni­je svr­šen do­kle smo ži­vi”, ka­že Ta­di­ja, je­dan od La­li­će­vih li­ko­va, na­go­vje­šta­va­ju­ći na taj na­čin rat­nu te­ma­ti­ku ko­je se ovaj pi­sac do­sljed­no dr­ži u go­to­vo svim svo­jim dje­li­ma. Ka­da je kon­kret­no u pi­ta­nju ro­man ,,Rat­na sre­ća” Mi­ha­i­lo La­lić je za nje­ga do­bio NIN-ovu na­gra­du 1973. go­di­ne. Dok je u pr­vom ci­klu­su La­li­će­vih ro­ma­na li­te­rar­ni ju­nak ko­ji skre­će pa­žnju, mla­di re­vo­lu­ci­o­nar La­do Ta­jo­vić, u ci­klu­su ko­ji po­či­nje ,,Rat­nom sre­ćom” to je za­si­gur­no za­ni­mlji­vi sta­rac Pe­jo Gru­jo­vić, ko­ji kri­tič­ki pre­i­spi­tu­je bur­nu lič­nu i ko­lek­tiv­nu pro­šlost.
Tre­ba po­me­nu­ti i za­ni­mlji­vu pi­kan­te­ri­ju iz La­li­će­vog ži­vo­ta, ko­ji su­za­bi­lje­ži­li knji­žev­ni hro­ni­ča­ri. Dva na­ša ve­li­ka pi­sca, no­be­lo­vac Ivo An­drić i Mi­ha­i­lo La­lić ima­li su ku­će u Her­ceg No­vom, gdje su če­sto bo­ra­vi­li. Za­pi­sa­no je da se ni­je­su dru­ži­li, uz­mi­ca­li su je­dan od dru­go­ga. Jed­nog da­na su se slu­čaj­no sre­li, pa su na­sta­vi­li šet­nju, pi­šu isto­ri­ča­ri knji­žev­no­sti. Ću­ta­li su, sve vri­je­me, da bi na kra­ju, An­drić re­kao: „Ala se si­ti na­ću­ta­smo”. Zna­li su iz knji­ga je­dan dru­go­ga. Mi­ha­i­lo La­lić u jed­nom od svo­jih čla­na­ka pi­še da je u tre­ćem raz­re­du gim­na­zi­je na­tra­pao na knji­gu Ive An­dri­ća i za­ču­dio se: ,,Pi­še čo­vjek o na­šim lju­di­ma i ka­sa­ba­ma, pi­še bez uljep­ša­va­nja, a to sa­svim li­je­po i za­ni­mlji­vo iz­gle­da. Ne­što ka­sni­je sam upo­znao Kr­le­ži­ne knji­ge i vi­dio: ,,Ne pi­še pi­sac tek ona­ko, što mu se pi­še, ne­go se pi­sa­njem bo­ri pro­tiv ne­kog od­vrat­nog sta­nja, pro­tiv na­si­lja, pljač­ke ne­ja­kih i bi­je­de, a za ne­ko pra­ved­ni­je sta­nje ko­je bi se za­jed­nič­kim na­po­ri­ma mo­glo ostva­ri­ti”. Lju­bo Jan­drić, ko­ji je raz­go­vo­re sa Ivom An­dri­ćem pre­to­čio u knji­gu ,,Sa Ivom An­dri­ćem”, za­pi­su­je da je no­be­lo­vac, po­znat po škr­to­sti u po­hva­la­ma, is­ta­kao da za nje­ga po­sto­je tri vr­ste pi­sa­ca: Jed­ni či­ja je sla­va da­le­ko iz­nad nji­ho­vog ime­na, kao što je to Ilja Eren­burg, dru­gi či­ji je iz­u­ze­tan ugled u pot­pu­nom skla­du sa nji­ho­vim ime­nom, na­vo­de­ći kao pri­mjer Mi­ro­sla­va Kr­le­žu, i tre­ći či­ja bi sla­va tre­ba­lo da je da­le­ko iz­nad nji­ho­vog ime­na. E, ta­kav je Mi­ha­i­lo La­lić, za­klju­čio je An­drić.
Ipak, ku­ća u ko­joj je u Her­ceg No­vom ži­vio knji­žev­nik Mi­ha­i­lo La­lić – sru­še­na je. Ku­ća Iva An­dri­ća ni­je sru­še­na, što je za po­hva­lu, ali joj ni­je dat sta­tus ka­kav za­slu­žu­je. Mi­ha­i­lo La­lić je de­ce­ni­ja­ma ži­vio i stva­rao u Her­ceg No­vom, a ku­ća mu je sru­še­na. Ka­ko to ob­ja­sni­ti i či­me? Tre­ba li uop­šte pod­sje­ća­ti da Mi­ha­i­lo La­lić pri­pa­da vr­hu ju­go­slo­ven­ske knji­žev­no­sti, upo­re­do sa Ivom An­dri­ćem i Mi­ro­sla­vom Kr­le­žom...
Tre­ba pod­sje­ti­ti da ,,Dan” i ,,Obod­sko slo­vo” ob­ja­vlji­va­njem ove vri­jed­ne edi­ci­je po­sli­je vi­še de­ce­ni­ja, to či­ne u čast sto­go­di­šnji­ce ro­đe­nja ovo­ga ve­li­kog pi­sca. Une­sko je sto­go­di­šnji­cu ro­đe­nja Mi­ha­i­la La­li­ća uvr­stio u ka­len­dar in­ter­na­ci­o­nal­nih ju­bi­le­ja ko­je je po­dr­žao u 2014. go­di­ni.
A.ĆU­KO­VIĆ